Јулијански или Грегоријански …

Јулијански или Грегоријански календар ?

И поново долази тај 13, јануар и нека Нова година. Још никако немогу да укапирам и разумем тај фномен глупирања са календарима и наравно, опет да пишем о томе. Опет можемо очекивати параду народњака, пијанства и сличних глупости допуњено са политичким тензијама и неком анархијом људи који по свему судећи незнају ни да користе календар или још живе негде у ХIV – XV веку. Ону, стандардну нову годину неће ни приметити, али зато овај 13. јануар ….

Овај феномен 13. јануара је сасвим друга тема, а да небих развлачио по свом обичају, да се вратимо на основну тему – историја календара, философију Српске цркве и значај и поштовање неких Срба кроз историју. Кренимо редом…

… Вратимо се неколико стотина година у прошлост… Све до 1054, године. До тада су Источна и Западна црква биле јединствене, а тада су се поделиле (нећемо о разлозима). У то време, обе цркве су користиле исти календар – јулијански. Око пет векова касније, неки водећи научници тог времена, увидели су да овом календару неке ствари не функционисху најбоље. Основни проблем био је тај, што је примећено да време по календару касни 10 дана за звезданим (сидеричким-стеларним) временом. Убрзо је нађено решење за овај проблем, створен је нови, много тачнији календар и марта 1528. године, папа Гргур XIII, прокламован је нови календар, назван Грегоријански. Римокатоличка црква је одмах прихватила ту новотарију и тада је одлучено да након 5. октобра 1582. године, осване 15. октобар исте године и на тај начин се усагласио грађански са астрономским календаром. Настао је календар који се данас користи у целом свету за званично рачунање времена. Међу обичним људима тог доба, било је много противника овог померања датума, неки су чак мислили да им неко “краде” десет дана живота.

Православна Црква на ове недостатке и промене календара није реаговала (хммммм… као и увек када је реч о било каквом напретку. На жалост, увек каскамо за светом) и наставила је да ради по старом, Јулијанском календару. Основна разлика између јулијанског и грегоријанског календара је у распореду преступних година, тј. онај фебруар са 29 дана).

Свима је познато да је време потребно да Земља обиђе око Сунца 365,25 дана. Е, управо са том вредношћу ради јулијански календар, односно, сваке четврте године додаје се по један преступни дан. Али, тај број баш и није тачан (није природа баш толико савршена). Тачна вредност износи негде око 365.25636042 дана. Сама чињеница да је овде реч о броју са оволико децимала указује на то да колико год се трудили, никада нећемо успети да направимо савршен календар, али имамо могућност да направимо нај тачнији могући календар.

Управо ту разлику соларне године у односу на ову заокружену вредност решио је (делимично) грегоријански календар. Сада се, вероватно, сви питате, како то кад је свака четврта година преступна и према овом нормалном календару ? Е, па баш и није тако. Разлика је у оним годинама које имају много нула (1600, 1700, 1800, 1900, 2000) тј. године којима завршавају векови (да, завршавају, а не почињу, да небуде забуне као што су неки чекали нови миленијум, чекајући 2000. годину). Према јулијанском календару, све ове године су преступне, а према грегоријанском, преступна је само 1600 и 2000 (оне које су дељиве са 400, а не само са 4). Управо због ове разлике, почело је са разликом од 10 дана између ова два календара, а стигло се до садашњих 13. Укупно гледано, јулијански календар прави грешку од око 11.5 минута годишње или 1 дан на сваких 100 година (грегоријански греши 1 дан на око 3000 година, 3000 и неке године, фебруар ће да има 30 дана).

Нико у Православној цркви није обраћао пажњу на ове грешке и недостатке и наставља да ради по старом и тако дође ХХ век (11 минута годишње у доба атомских часовника, када секунде и стоти делови скунде постају важни, је катастрофална грешка). Долазимо, дакле, до 1923. године и до једног човека, Србина, из Београда, због кога ово највише и пишем. Тај човек, заво се Милутин Миланковић (1879 – 1958). И био он вама познат или не, један је од три наша најзначајнија научника (поред Тесле и Пупина), ако не можда и најзначајнији. Миленковић је једно од најславнијих имена у светској климатологији (теорија ледених доба је изашла из његовог пера) и астрономији, небеској механици, гофизици, а његово дело “Канон осунчавања” проглашено је 1995. године, од стране европских и америчких научника једним од најумнијих и најзначајнијих научних остварења ХХ века. Код нас о Канону и његовом аутору једва да нешто знају ретки појединци. Он није као Тесла или Пупин светску славу стекао у највећим научним центрима Европе и Америке. Научнике широм света фасцинирао је најсложенијим математичким проучавањима климатских појава и брилјантним научним теоријамам којима се бавио у Капетан Мишином здању, на Београдском универзитету, користећи само папир, оловку и нешто мало помоћних рачунских скаламерија. На универзитету је предавао Теоријску физику и Небеску механику. Миланковићево откриће светска наука ставља у ранг Коперникове хелиоцентричне теорије (то је оно – Земља се врти око Сунца), Кеплерових закона и Њутнових закона !

Управо он, Милутин Миланковић, је 1923. године добио задатак од Српске Православне Цркве да направи нов календар који ће бити бољи од јулијанског па чак и од грегоријанског календара, а поред тога треба да буде и њима сличан, да промена неби била тешка. Задатак је деловао неостварив, али овај геније је то успео. Октобра месеца 1923. године, на конгресу православне цркве у Константинопољу, Миланковић је, под називом “Крај Јулијанског календара и нов календар православне цркве” објавио ово своје ремек дело. Овај Миланковићев календар је до данас непревазиђен. У старту отклања недостатак јулијанског календара и усаглашава га са грегоријанским, а онда у оба календара уводи додатну тачност. Сви празници би требали да буду усаглашени са новим календаром, Миленковићевим, тј. грегоријанским пошто се разлика јавља тек за неколико стотина година (то је оно: “Буде лака промена”). Осим Ускрса, чији би се дан и даље одређивао према старом правилу (у односу на пун месец и јеврејски празник Пасхе, са том разликом, што би се дан пуног месеца одређивао астрономски, а не као што је до тада било, према календару.). Тада су скоро све православне цркве прихватиле овај нов календар, осим три: Руске, Јерусалимске и Српске…. до данас ни једна од ове три цркве није прихватила ово чудо од календара ! Ово прихватање Миланковићевог календара је разлог, због кога већина православаца Божић слави 25. децембра, Нови годину 1. јануара итд. Не, они нису римокатолици, они су само прихватили и поштују рад једног генијалног Србина. У почетку, наша православна црква је тражила неке разлоге и давала различита објашњења зашто није прихватила тај календар, а после о томе више нико није ни размишљао.

И тако, већ дубоко у XXI веку имамо две нове године, два дана за лудовање, напијање и разне кампање. У време када су минути врло значајни, наш народ још увек размишља о календару који одступа од реалности 13 дана. Морате да признате, то је веома савремено !

И да… постоји још пар битних ситница. Изворно, јулијански календар почиње да мери у подне а не у поноћ, а тај календар не рачуна време пре и после рођења Исуса, већ од времена постанка света (према Писму). Ако би желели да будете доследни јулијанском календару, онда је Нова 7520. одавно почела.

Сретна вам и берићетна била !

 

Аутор текста:

Милан Милошевић

http://www.svetnauke.org